Saradnja sa Državnom komisijom za tajne grobnice Slovenije

Dana 16. novembra 2009. godine sa početkom u 11 časova održana je druga sednica Državne komisije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944. godine (u daljem tekstu Državna komisija) u sali 141 Vlade Republike Srbije. Sednici su prisustvovali predsednik Državne komisije Slobodan Marković, članovi Slobodan Homen, Meho Omerović, Momčilo Pavlović, Dobrivoje Tomić, Slobodan Živanović, Zoltan Gobor, Eva Vukašinović, Leposava Kron, Momčilo Mitrović, Veljko Odalović i sekretar Srđan Cvetković, kao i gosti iz Republike Slovenije Pavel Jamnik i Mitja Ferenc. Predsednik Državne komisije je predstavio dnevni red, pozvao prisutne da se izjasne o eventualnim izmenama i dopunama, stavio predloženi dnevni red na glasanje. Državna komisija je jednoglasno prihvatila sledeći dnevni red:

1. Uvodna reč

Slobodan Marković, predsednik Državne komisije

Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i član Državne komisije

2. Predstavljanje iskustava u radu slovenačke Komisije za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica (u daljem tekstu Komisija)

Z A P I S N I K

1. Uvodna reč

Na početku sednice prisutne su pozdravili predsednik Državne komisije Slobodan Marković i državni sekretar Ministarstva pravde Republike Srbije Slobodan Homen. Predsednik Državne komisije je otovrio sednicu, zahvalio se Ministarstvu pravde na podršci prilikom osnivanja Državne komisije, podsetio prisutne na zaključak sa konstitutivne sednice koji se odnosi na pripremu pravilnika i predstavio goste iz Republike Slovenije. Potom je reč dao državnom sekretaru Ministarstva pravde Republike Srbije Slobodanu Homenu, koji je istakao značaj slovenačkog iskustva za tek formiranu Državnu komisiju u Republici Srbiji. On je istakao spremnost državnih organa Republike Srbije da pomognu Državnoj komisiji da svoj posao sprovede do kraja i, u tom smislu naglasio, da je planirano da Vlada RS na nekoj od narednih sednica skine oznaku poverljivosti sa dokumenata neophodnih za utvrđivanje istine o događajima posle oslobođenja 1944. godine. Na taj način bi se arhivska građa stavila na raspolaganje istraživačima.

2. Predstavljanje iskustava u radu slovenačke komisije za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica

Gospodin drMitja Ferenc, istoričar, predstavio je rad Komisije Republike Slovenije. Komisija je formirana 1990. godine pošto je održano simbolično pomirenje u Kočevskom rogu. Prilikom osnivanja su smatrali da će zadatak koji je stavljen pred Komisiju obaviti znatno brže, međutim prošlo je već 19 godina od njenog osnivanja a da sve grobnice nisu otkrivene, niti su svi pronađeni ostaci u grobnicama identifikovani. Komisija je nakon nekog vremena preformulisala ime i proširila nadležnost na "rešavanje svih pitanja u vezi sa prikrivenim grobnicama". Polovina članova Komisije bila je iz raznih ministarstava (MUP, finansija, pravde, prostornog planiranja i životne sredine), a drugu polovinu su činili predstavnici iz civilne sfere. Takav sastav se zadržao do danas i on je pokazao dobre rezultate, ali se otvorila potreba i za osnivanjem stručne grupe unutar same Komisije koja bi se bavila posebnim zadacima.

U svom radu su do sada imali dosta uspeha (naročito u poslednjih par godina), ali su nailazili i na otpor kod vlasti i među ljudima na terenu, kao i na finansijske i organizacione probleme. Veliki problem sastojao se u tome što pisanih dokaza nema ili ih ima vrlo malo, pa su morali i da primenjuju netipične metode naučne struke. Pored toga, bilo je potrebno da Komisija ima određenu autonomiju u radu, tako da je često otežavajući faktor bio upravo korišćenje stručnjaka i sredstava iz nekog specifičnog ministarstva.

Nastojali su da pronađu što je više moguće živih očevidaca događaja da posvedoče, kao i da što više podataka pronađu u arhivama (našli su manje nego što su se nadali). Do 2001. godine Komisija nije imala previše rezultata, ali su od tada krenuli sa evidentiranjem jer je te godine jedno veliko groblje ekshumirano, a utvrđen je i spisak od 40-50 lokaliteta, koji ne predstavljaju samo masovne grobnice i pojedinačne grobove nastale posle oslobođenja, već i za vreme rata. Takođe, nisu se bavili samo grobnicama streljanih i poginulih Slovenaca, već i svih drugih naroda koji su završili život na teritoriji Slovenije. Dakle, nisu pravili razlike po nacionalnosti i da li je neko ubijen posle ili za vreme rata. Cilj bio da svi budu nađeni, dobiju grob ili budu ekshumirani, bez uplitanja ideologije. Rezultat toga je bio da su ljudi sami dolazili i prijavljivali lokalitete grobnica koje su pronašli ili su imali saznanja da postoje.

Pavel Jamnik, pomoćnik direktora Uprave kriminalističke policije koji se bavi istraživanjem posleratnih zločina, objasnio je da je paralelno sa procesom utvrđivanja lokaliteta započet i proces prepoznaje ovih dela kao zločina. Stoga je policija imala zadatak da sve grobnice štiti, krije ih od ljudi i ne dozvoljava im da dođu na lokacije. Pitanje je bilo da li treba neko da odgovara za ta zlodela počinjena nakon Drugog svetskog rata, odnosno da li to treba istraživati kao krivično delo. To pitanje dolazi u prvi plan kada je jedan list 1989. podneo krivičnu prijavu protiv ljudi koji su naredili streljanje. Bilo je ljudi koji su smatrali da to treba ostaviti istoriji i nisu želeli da sarađuju sa policijom. Rezultat ove rasprave je odluka kojom se ove grobnice i počinjena ubistva tretiraju kao nezastariva krivična dela.

Drugi problem koji se javio prilikom istrage bili su arhivi. Naime, Državna bezbednost, kod koje su bili arhivi za ove slučajeve, je sve uništila. Policija je, uprkos svemu, smatrala da ta pitanja treba istražiti. Ministrstvo unutrašnjih poslova je 1995. godine ustanovilo grupu koja treba da se bavi istraživanjem posleratnih zločina. Ova policijska grupa je 2001. ojačana i danas se bavi tim poslom.

Policija je 2005. godine u Arhivu Slovenije uspela da nađe dokument koji je izmakao čistki dokumenata koji je doprineo tome da bude podneta prva krivična prijava protiv još žive osobe (Mitja Ribičič) koja je rukovodila jednom grupom koja je streljala određeni broj ljudi i to za krivično delo genocida. Tužilaštvo je na osnovu analize dokumenata utvrdilo da je krivično gonjenje moguće - čime se uspostavlja ovakva praksa. Nađeni su još neki dokumenti 2007. godine koji su ukazivali na još neke žive osobe kojima bi se za ove zločine moglo suditi. Istraga je počela 2009. godine i još se vodi (komandant bataljona OZNA-e). Do sada je slovenačka policija utvrdila da i u Srbiji u nekim arhivima postoje dokumenti koji mogu da osvetle organizaciju i rad grupa OZNA-e koje su bile odgovorne za ubistva.

Nakon prezentacija gostiju iz Slovenije otvorena je diskusija.

Slobodan Homen je postavio pitanje u vezi sa samim postupkom ekshumacije - čija je nadležnost. Gdin Jamnik je objasnio da u Sloveniji postoje dva načina za pokretanje postupka ekshumacije - kroz pravosuđe ili preko Državne komisije. Naime, ekshumaciju može da zatraži istražni sudija koji će o tome dati nalog policiji. S druge strane, Komisija može zatražiti ekshumaciju grobnica, ali samo onih na kojima su policija i tužilaštvo već završili svoj posao. U takvom slučaju Ministarstvo za rad i socijalna pitanja daje dokument na osnovu kog je moguće izvesti prekopavanje. Ovaj drugi postupak se najčešće pokreće na zahtev rođaka ili na osnovu zahteva za sanaciju grobnica. Gdin Ferenc je objasnio da Republika Slovenija ima bilateralne sporazume sa Nemačkom i Italijom, kao i sa drugim okolnim zemljama, kojima se uređuje na koji način se ekshumiraju ostaci onih koji su njihovi državljani, kako se uređuju te grobnice, način na koji se prave spomen ploče i natpisi na grobovima...

Gdin Jamnik je obajsnio da je glavni kriterijum da se rođacima dozvoli ekshumacija da postoji visok stepen verovatnoće da je njihov rođak u toj grobnici. Često rođaci mogu da identifikuju grobnicu u kojoj se neko lice nalazi, ali se dešava da u istoj grobnici ima i onih koji nisu identifikovani. Tada se pristupa DNK analizi. Sporno pitanje, koje je i dalje otvoreno, je ko pokriva troškove DNK analize ostalih neidentifikovanih žrtava. Stoga se ekshumacija malih grobnica dešava na inicijativu rođaka žrtava, a velikih na inicijativu sudske medicine/tužilaštva/Komisije.

Kada je reč o obeležavanju grobnica, prvi korak je evidentiranje tj. kako što brže sakupiti informacije koje će nadležnim organima pružiti što više podataka za rad (ko je dao informacije, o kojoj lokaciji se radi, koliko grobova očekivati, itd.). Ova faza je u Sloveniji sporvedena do 2001. godine. Drugi korak se odnosi na utvrđivanje da li grobnica postoji (Događalo se da nije bilo grobnica tamo je bilo javljeno da su, ali ih je bilo u neposrednoj blizini. Međutim, dešavalo se i da su negde lažne spomenike stavljali.), tada se traži dozvola vlasnika zemljišta, vrši se izbor pogrebnog preduzeća, arheologa, antropologa koji će istraživati i potvrditi da li se radi o grobnici i čijoj - sondiranje. Naredni korak predstavlja odluka da li će grobnica koja je identifikovana biti ekshumirana ili će biti samo uređena i obeležena kao deo kulturne i istorijske baštine(oni su grobove nalazili na svim mogućim mestima). Unapred, pre ekshumacije, se mora znati i gde će posmtrni ostaci biti smešteni. Uvek je u identifikovanim grobnicama bilo više žrtava nego što se mislilo po dobijenim informacijama.

Po svedočenju gdina Ferenca, ozbiljan rad na pronalaženju i obeležavanju svih tajnih grobnica u Sloveniji je počeo 1999. godine kada je Parlament doneo odluku da sve grobnice proglasi kulturnom baštinom od državnog značaja (tada je tek počelo ozbiljno istraživanje).

Član Državne komisije Veljko Odalović postavio je pitanje o broju do sada pronađenih i obeleženih grobnica, kao i o broju ekshumiranih grobnica i identifikovanih žrtava. Znimalo ga je i koje mašine su korišćene prilikom iskopavanja i da li se radi DNK analiza svih žrtava koje su pronađene u grobnici.

Gdin Jamnik je objasnio da je nemoguće bilo identifikovati sve žrtve pronađene u grobnicama jer je dosta njih sa područja cele bivše SFRJ. S druge strane, određeni broj žrtava su i Slovenci koje su Englezi posle rata vratili (domobranioci) - 10-12.000, pa je teško izvršiti i individualnu identifikaciju. Pored toga, nema dokumenata iz kojih bi se moglo utvrditi ko je gde ubijen.

Za samo utvrđivanje postojanja grobnica nisu potrebne velike mašine, već samo sonde i mali bageri. Upotreba malih mašina pogotovu dobija na značaju kada se ima u vidu da u slučajevima kada nema mnogo podataka o grobnici, lični predmeti nađeni u grobnici mogu biti od koristi (novčanici, nakit...) i pomoći prilikom određivanja pola, starosti, da li su vojnici u pitanju ili civili, itd.

Što se tiče identifikacije na stručni način preko Instituta za sudsku medicinu, ekshumirano je 20 lokaliteta jer je tu bilo moguće identifikovati žrtve. Još 30 grobnica je ekshumirano ranije od strane Službe državne bezbednosti.

Do sada je prijavljeno 600 lokaliteta i nisu svi potvrđeni. Posle dve do tri godine istraživanja 147 lokaliteta je potvrđeno, dokumentovano, stručno utvrđeno. Naime, Komisija je izradila sistem na osnovu koga pre odlaska na teren određuje stepen potvrđenosti tj. da li je velika verovatnoća nalaženja grobnice na osnovu prikupljenih podataka.

Pored samog ekshumiranja, utvrđuje se i broj svih poginulih u ratu - vojnika i civila, nevažno da li se radi o pobedničkoj ili gubitničkoj strani. Ovaj posao radi Institut za savremenu istoriju na osnovu svih raspoloživih izvora. Ovaj institut pravi poimence listu svih ljudi koji su poginuli u ratu do januara 1946. godine kad je OZNA prepustila logore i zatvore Ministarstvu unutrašnjih poslova. Po njihovoj evidenciji (imenom i prezimenom) 13.960 Slovenaca je ubijeno ili poginulo nakon oslobođenja tj. između maja 1945. i januara 1946. godine. Jako je teško utvrditi gde svi ovi ljudi leže. Nisu mogli da utvrde koliko je još poginulo predstavnika drugih ancionalnosti.

Član Državne komisije Dobrivoje Tomić je postavio pitanje da li je slovenačka Komisija imala podršku lokalne policije i kako je uspostavljena i tekla ova saradnja.

Gdin Ferenc je objasnio da je tek 2001. godine, kada je ekshumirano 340 žrtava, postavljeno pitanje kada će država stvoriti uslove da se sve grobnice ekshumiraju. Tada se formalno uređuje sradnja sa policijom, što je bilo od izuzetnog značaja za rad Komisije. Naime, kada se istražuje i ekshumira grobnica neophodno je prisustvo predstavnika vlasti i policije, ali i predstavnika okružnog tužilaštva, tako da je sa ovim institucijama neophodno na samom početku uspostaviti saradnju. Pošto policija po službenoj dužnosti mora da istražuje sva krivična dela, nije se postavljalo pitanje da li će se sarađivati, već na koji način. Ako Komisija ima neke podatke pošalje se krivična prijava na osnovu koje policija ima obavezu da reaguje.

Član Državne komisije Srđan Cvetković je postavio pitanje o tome da li slovenačka Komisija ima pravilnik o svom radu.

Gdin Ferenc je odogovrio da se Komisija u svom radu oslanjala na Zakon o vojnim grobnicama i da je rešavala sva pitanja koja se odnose na prikrivene grobnice - ali grobnice onih koji su bespravno ubijeni (bez sudske osude na smrt, ljudi kojima nije suđeno ili nema dokumenata da su osuđeni na smrt), a ne onih na smrt osuđenih (dilema da li se saslušanje može tretirati kao suđenje). Sama Komisija je osnovana odlukom Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Komisija je pravila posebne pravilnike o registru vojnih groblja, o načinu sahrane posmrtnih ostataka...

Sednicu je zatvorio predsednik Državne komisije, koji je zahvalio gostima iz Slovenije na iscrpnoj prezentaciji